Srpski književni glasnik

Велики Св. БЕРНАР. 23 је било милина слушати. Пошто је опет метнула наочаре на нос, поче:

„....Ова млада девојка била је од оних белих женских створова које, као посмртни вео, обавија неки плавичасти ореол сакривених жалости. Судбином осуђена да сноси оца, неспособног да схвати тајанственост чежње једне душе која покушава да попуни поноре свога срца и да накнади реализацију свога бића, она је венула у потајним боловима и пригушеном јецању. Јер ова млада биљка, створена да процвета на сунчаним падинама Апенина, морала је да се развија на хладним швајцарским косама, те уместо да се развије у дивну круницу, натера је ледени ветар ових висина да се затвори у своју бледу чашицу...“

— „Је л', рођаче, каква је то биљкаг Запитах ја нежењено посмрче које је седело до мене и пушило.

— То је... то је једно изванредно женско створење. (Мој рођак је био научен — да понавља одабрене изразе своје мајке.)

— А каква је то књигаг

— Утисци се пута.

— Није веселаг

— Није.

— Жалосна

— Ужасено.

И мој рођак, чији су мир више узнемиравала ова моја питања него пригушено јецање оне бледе женске фигуре, поче опет пушити са изразом који ми је показивао не само да он нема воље да слуша него да хоће да га оставим на миру са својим питањима.

„..И због тога, док је она између оних који су је окружавали, узалуд тражила оног који ће отворити и љубављу населити празну палату њеног срца, њен отац (какав је тај отац, рођачег — Њен), обичан простак, један од оних људи чији живот прође у меркантилним операцијама (Трговац, је лиг — Јесте), њен отац, уместо да њеној нежности да једног од оних племенитих изгнаника које