Srpski književni glasnik

94 СРпски Књижевни Гласник.

је вулканска Италија у време својих трзавица пребацила преко Алпа (Мацини — Не знам), једну од оних богатих и запаљивих природа какве још рађа Напуљ или варош гондола (Венеција... је 1'2 — Хм), њен отац је бацио око на једног младог Швајцарца, развијеног, с дебелим и црвеним образима, с плавом косом, бледи симбол тамне

и млитаве душе. И тако бледи цвет, непрестано гоњен“

од студених ветрова, уместо да у евом друштву, у цвећу, нађе гипку потпору, морао је уларати челом о сурове бокове ове две гранитне. стене које су је убијале кад су хтеле да је заклоне.“ :

Ту се моја тетка, која је у младости била учитељица, не могаде уздржати да не примети колико је дивно ова књига написана. У овом стилу она је нашла бескрај неких нианса, које су одговарале тисућама хармонија једне душе, а нарочуто је истицала ненадност оног поређења које је тако јасно осветљавало јадни положај јунакиње. Ове старе жене, потпуно делећи ово мишљење, показиваху са своје стране презрење спрам тих двеју сурових гранитих стена, а једна од њих се тако заузела за велике болове ове несхваћене жене, да. ја закључих да је и она морала много патити услед глупе равнодушности једнога пола који не уме да расуђује.

— Је ли ова госпођа удатаг запитах ја сасвим полако свог рођака.

— Не.

Што се пак мене тиче, и ако сам био хиљаду миља далеко и од помисли да је та угинула биљка она моја лепа сапутница из Аосте, а ова стена — гостиончар из Шамберија, мене је ипак јако занимала прича, која је, не нарушавајући ни најмање угодност мог доброг рођака, доводила две старе жене у тако велико узбуђење пи изазивала с њихове стране примедбе исто тако лепе као и стил. који је био узрок тог узбуђења.

„Кад их сретох, продужи моја тетка читање, они су ишли ка равницама Италије у лудој нади да ће при-

јатни и мирни ваздух те дивне климе зауставити про-

у + и e. MA. O. IL LL. O 2 Lo 42 “706 AO LN

dO