Srpski književni glasnik

о NE У "зри,

Велики Св. БЕРНАР. 95

паст овог изгубљеног бића. Али ја, чија је душа одмах схватила ту душу, ја сам већ гледао то девојче како се упутило чемпресовом алејом већ ископаној раци, и тежина етрашног бола притискиваше ми екрушену душу. Поред ње је по сунцу ишао њен плави вереник са својим огромним телом, код кога никакав унутарњи ватрени осећај не могаше изменити ону проетачку свежину и разнежити и јаче покренути ове прозаичне покрете: нека дебела непробојност срца покриваше овог човека као оловни оклоп, па и сам страшни усов (овде начулих оба ува) који се приближаваше, није био у стању да му улије ни ону себичну ужурбаност најпростијег страха.

Међутим се приближаваше ноћ пи црне рецке висова изгледаху као да гризу вечерње облаке, а клисуре CB. Бернара, те' огромне чељусти, изгледаху да гутају последње зраке сунца на западу.

Усов је ту, зјапи неизмерно дубок, бео као мртвачки покров, зинуо к'о гроб! Одједном полети нешто бело, занија се и сурва се у провалију. То је Ема! (Ема, повиках ја у себи.) Брже од муње полетех за њом, скотрљах се, скочих опет, гњурах се све дубље у снег, грабећи напред пред смрћу која је ишла за мном, и као победник у овој самртној борби, стигох до бледе и укочене девице. У овој провалији хтела је она да учини крај својим патњама. И тада сам јој показао да сам ја, странац, ја, непознат, ипак погодио њену мисао. Кад је видела да је схваћена, можда једини пут, њене усне се отворише да пропусте златни израз усхићености, а сјајан, неисказано леп осмејак указа се на љубичицама (!!) њених усана. У исто време дојурише манастирски пси (!!!) носећи о врату неке лекове за освежавање, зовући лавежом у помоћ и спасење. Пружише нам озго с врха насипа уже, калуђери нам дођоше у сусрет, и ја предадох божјим људима жртву овог света, па, пошто им

је дадох, одох разочаран.“

Ја пренух у грохотан смех.. Госпође се увређене дигоше, мој рођак погледа у своју мајку, тетка погледа