Srpski književni glasnik

/

36 Српски Књижевни Гласине,

мада је и ове последње године било покрета, он је био на другој страни и друкчијег карактера, него што је био у почетку 1594 године. Устанак пак у оном тренутку и на оној страни и факат што га наводи Мрнавић, заједно с оним што је наведено из списа Пајсијева, објашњавају побуде Синанове зашто да онако поступи са светитељевим телом, и зашто да се онако сурово поступи према владици вршачком Тодору, после угушеног устанка

Трећи доказ, којим Г. Ивић војује против Руварчева мишљења, још је елабији.

Ругарац је у поменутој расправи на стр. 45 и 46 тврдио : „Око половине месеца фебруара 159 године, пошто је међутим 16(!) јануара 1595 цар Мурат ПТ умро и царем турским Мохамед (Мехмед) 1. постао, Синанпаша већ није био велики везир, но Ферхат-паша, а старац Синан је у мир стављен и отправљен некуд у Азију;... као што рекох, Синан већ од половине фебруара 1595 није више био велики везир ни серашћер... зато још једанпут понављам: ако је по заповести тога Синана спаљено тело Св. Саве у Београду на Врачару,

27 априла, то је оно спаљено 1594 а не 1595 године.“

Другим речима Сипа збачен се положаја великог везира, лишен власти и најурен у прогонетво, није ни могао наредити да се изврши оно што му српеки извори при-

писују да је учинио 159 године.

На супрот овоме Г. Ивић, на основу неких података из наведене румунске збирке историјских докумената, тврди: да Синан, и ако је био збачен и лишен влаети, није био прогнан, као што то тврди Хамер, на основу турских извора. Шта више, он тврди да је Синан имао утицаја и кад није био на власти, и за доказ томе. позива се на оно место у писму ћесарева повереника Јо вана де Марини, из Сибиња од 10 априла 159 године, где се, вели како је Синан био наредио да се у Београд довуче велика количина дрвенарије за подизање моста

!' Стари срп. записи и натписи, П, 311 (бр. 3736).