Srpski književni glasnik

ЈЕДНА АустРО-СРПСКА ПЕсникиња. 911

Пуно пријатељских поздрава од мојих родитеља којп Вас, по мом причању, неисказано цене и, ако непознатог, воле због „Гусала“.

Српкиња Милица Стојадиновић,“

Писмом од 9 јуна 18552, честитала ми је повратак из прогонства, које ме је енашло због мог учешћа у покрету за слободу од 1848 године. Тада је пријатељица писала:

„Сећате ли се моје отаџбине и мог народа “7

Он заслужује да буде у страном свету уздигнут, ма-

ла није достигао онај врхунац образовања који су

срећни народи давно достигли, јер ми је народ столећима био опкољен тамом несреће, која још притискује понеки лепи део српског народа усред

Европе. Баш ми сал излази пред очи тужан призор.

Многе су се српске породице иселиле из Босне, јер

пх весрећа гони отуда. Ови се несрећни путници

настанише на једној равници, овде у околини, ла

се одморе, како би могли наставити жалосни пут п

потражити нову отаџбину, док су своју оставили

странцима. Овај ме је догађај јако потресао.“

Она је, како ми је њена пријатељица доцније причала, носила хлеба и судове пуне вина и поклањала им, поред сопствене огкудице, рубље и одело.

На крају горњега писма саопштаваше ми даље да је целе зиме и пролећа боловала од потајне грознице, која је изгледала емртоноена. Није смела читати и писати, а није ни могла. За лекара који је лечио даљина је била велика, јер је седео у Новом Саду, и тако је болесну пренесе мати тамо. Она се осећа захвалном што се доктор Секулић тако „очински“ заузимао за њу и наставља: „Не знам да ли ће ми песме угледати света. Ја сам их за свој народ писала, а познато је да сам сирота, те неће бити моја кривица, ако остану непознате и буду једном изгубљене. Ја сам своје учинила.“

ПИЈЕ СИ