Srpski književni glasnik

919 Српски Књпжевни ГЛАСНИК,

За тим 11 јануара 1852 године пише ми она као одговор на једну послату књигу:

„Bam поздрав за Божић, као поздрав од уда-· љеног пријатеља, пријатно ме је изненадио, јер ми је улио храбрости на путу којим ја страшљиво идем, а то је, мој пријатељу песниче, тако лепо, тако пријатељеги од Вас што се кадикад обазрете на мене, да се не бих запустила. Пошто су моја писма Вама нека врета биографије, то ћу Вас обавестити о свему што се догодило. У октобру сам правила излет са својом мајком до Београда к својим рођацима. Борављење у мојој правој отаџбини беше ми врло пријатно, алп много штошта не одговараше мојој ралости што је за мене, нарочито за мој патриотизам, раније много срећније изгледало. Упознала сам се с једним слепим песником, чије се песме односе на последње угарске ратове, али по песничком полету и величини ни из далека нису као песме народних песника. Сама је мпсао често заплетена,; песме су му често издаване и продавате су у 3000—4000 примерака. У њима се огледају племенита огећања Срба. Са једним песником, писцем врло омиљеног дела „Славенска Вила“, упознала сам се на чудноват начин. Ја сам читала његове песме, кад уђоше два господина. И ако је један од њих био познаник наше куће, ипак ми беше непријатно што ме узнемиравају. „Шта читате, госпођице Милице“ упита ме. „Песме Љубомира Ненадовића,“ одговорих. Он узвикну и запљеска рукама: „Он је баш ту!“ Песник је дозгао да сам ту, баш кад сам требала да одпутујем, похитао је к мени да се упознамо, донео ми је рукопис великог српског песника црногореког владике и један лист с Виргилијевог гроба, који је он сам откинуо на Посилипу. Сад Вас питам, како Вам се чини једно такво познанство 7 Откако сам лошла из Београда, непрекидно сам у својој блаженој самоћи, непрестано гледајући на већ оголеле брегове. Тамо се не налазе ни ругање, ни мржња, ни завист. Тамо се сумња не облачи у челичне оклопе, лдрктећи пред бојним пољем. Нема тамо охолости, не зна се тамо ни за каквог тиранина. Нема никаквог изгледа да ћу доћи у Беч; а Шилер вели: „На ивици гроба још се гаје наде“. Скоро сам ћутећи прешла