Srpski književni glasnik

и. ди KO O Va AJ i а и ДНА с ер AO PANKA ке (EA за : %

Једна Лустро-ОРпскАа Песникиња. 913

преко Вашег пријатељског питања, да ли сам весела, јер има узрока да се верује да нисам; међутим ја сам врло весела, а како да не будем под кровом својих родитеља, а и зато : зар није при јаеној сунчевој светлости весела вода, док по њој плови многа богато натоварена лађа 7 А сад, завршавам моје биографеко писмо. До виђења! Српкиња Милица Стојадиновић,“

Још једном дође у Беч у мају 1554. Као п пре, нађе она п сада пријатељски пријем у породици уваженог Вука Стефановића Караџића, као п у мојој сопственој.

Приказана од Вука Стефановића Караџића светлој кнегињи српекој, жени Михаила Обреновића, која је овековечена од гениалног сликара Фридриха Амерлинга, у пдеалној лепоти и духовитој љупкости, беше Милица код ње на врло љубазан начин примљена. Она задоби врло брзо својом кротком и оригиналном природом кнегињину наклоност. Позвана поново у посету, доби на растанку од кнегиње златан женски часовник.

Неки млал, лепо васпитан човек, који је упознао Милицу и загледао се се љубављу у њу, затражи њену руку. Она се противила, јер Српкиња, не губећи своју народност, не може никад припаети Немцу. Залуд јој је одани пријатељ Караџић указивао на себе као пример, како је он сам узео бечку Немицу за жену, па нико у то не сумња да је он, и душом и телом, остао прави Србин. Узалуд! На једно писмо овога, у сваком погледу часног човека, написа она, прекидајући сваки однос, на српском језику, који овај не разумеваше: „Ја не могу, ја не смем да Вас волим.“

Кад се после вишенедељног бављења спремала да отпутује и кад сам дошао да узмем опроштај од ње, испрати ме она кроз ходник до степеница и, пружајући ми руку, рече: „Учинићу Вам један поклон каквим се ни сам руски цар не може од мене похвалити “ Ускоро ми из Врдника посла једну менп посвећену песму, која је за дар и природу пееникињину врло карактеристична, те

58