Srpski književni glasnik

920 СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

листа. (Он је износио само истину.) Пошто као свештеничка кћи имам посла са нашим највишим духовницима, али — преко тога ћутке прелазим, јер ће увек бити љага, како се са првом српском песникињом поступало, кад је остала сироче без оца и мајке. Сад сама живим у очинској кући. Ретко ме виђа овај свет у коме сам осетила Толико бола. Моја се другарица, поезија, уздиже изнад ове долине света, у којој узвишена душа има често горка искуства. Трећа евеска мог дневника ће ускоро изаћи. Кнегиња Јулија Обреновић претплатила се на 200 примерака, за спроту децу, те је тако омогућила штампање. Ова племенита жена оставила је врло лепе успомене у Србији, коју је она тако кратко време називала својом отаџбином. Многе образоване и добро душе желе да се она опет врати. Сада, драги пријатељу, завршавам писмо с молбом да ми што пре пишете и пошљете штогод за читање, јер ми овде недостаје књига. Пријатељски Вас поздравља и остаје Бам увек пријатељица

Милица Стојадиновић.“

Онога ко чита песме Милице Стојадиновић, обузеће нека нежна чаробност коју песникиња пуна фантазије кроз њих проткива. Он чује жубор свежих извора, песму шумске хуке. Чини му се као да то тајанствено пева бела вила кад дође обавијена дугом црном косом да се купа у обасјаном језеру у шуми. Сем овог природног унутарњег живота има једно још јаче осећање које прожима песме: сетно одушевљење за домовину, за српски“ народ. Туга за пропалим царством и нада на сјајнију, светлим радом испуњену будућност.

Покушао сам да од речи до речи преведем и овде изнесем једну од њених песама која пева прве узроке њеној поезији:

Пеема.

Како ти то без муке радиш;

„Вила ме је научила да певам;

Јер кад песма одозго са свом снагом Одјекне у души,

Онда то личи на жубор потока,

На ружичасту јутарњу светлост,

NI Ni O pi Uk o MANA Na 0

A at ik “Ni ——