Srpski književni glasnik

999 СРпски, Књижевни ГЛАСНИК.

су је представили последњем кнезу и гладици црногорском Његошу, који се тако исто истакао као песник, рече јој он, изненађен њеном дивном појавом: „И ја сам песник као и Ти, и да нисам духовник, ти би била црногорска кнегиња“. Када ју је, како емо ми то негде читали, неки угледни Немац запросио, рече она, да неможе припадати „туђину“. Чинило јој се да јој нико није раван, па био то и какав српски јунак, чак и кнез њене земље. Њена је пријатељица о њој говорила: „Она је као нека леца нимфа из света бајки која буди љубав, али је сама не осећа“. Па и један млади Србин се заљуби у њу. Кад му она не одговори на љубав, оде он у један фрушкогорски манастир да се покалуђери. Само за једно замоли он о0божавану девојку, а то је да дође, кад он буде примао духовнички позив, да је још једном види. Она дође, и кад је он виде, паде онесвеснут поред олтара усред свечаног чина. Морали су да прекину свечаност. —

Како се понашао српски народ према својој јединој песникињи 2 Ми смо видели њене жалбе у наведеним писмима. Она је ишла усамљена, неразумевана, ако су је уопште и чули, по земљи своје тако жарко љубљене отаџбине. То је долазило и због самог времена, кад се књижевности обраћало врло мало пажње, нарочито још, кад се жена усуди да ради на њој. Кад је једног дана патријарх Рајачић посетио њену кућу и кад му је мајка поносећи се својом кћерју представила њу као песникињу, запита црквени поглавар: „А знаш ли ти да куваш ида краве музеш 2“ А после њеног трагично завршеног живота не знађаше иначе врхо говорљиво новинарство о њеној смрти ништа, а узалуд ћете тражити њено име у другом издању штампане Новаковићеве историје српске књижевности. И тако је случајним сусретом и доцнијим дугим пријатељством једном Немцу пало у део да исприча Србима, шта су имали и шта су изгубили. И тако не важи, бар у овом случају, једна српска пословица: која гласи: „Бољеје да те Турчин ма чем гони него Немац пером“.

И де Бар Ре ДС Њ

OMA,

„de 2 4,