Srpski književni glasnik

JEJHA ДусСтРО-СРПСКА ПЕСНИКИЊА. 923

Милица Стојадиновић је волела преко сваке мере своју сестру. Нечувено је по српском обичају, да се млађа Ђерка уда пре старије; па ипак је Милица спремила свадбу млађој сестри. Као што се види, њој љубав није истом мером враћана. Милица изгуби родитељску кућу, винограде, док напослетку мучена свакојаком незахвалношћу не остави у највећем болу свој завичај. Оде својој родбини у Београд да у сиротињи даље живи. И то у толикој спротињи, да ми је једног дана писала:

„Мој драги пријатељу !

Ако хоћете да Бам пишем, пошљите ми онда хартије и куверти са марком, јер ја немам ни паре, да би их могла купити. Па зато ни песме више не пишем. Кад ме обузму, мисли оне се — изгубе у мојим мислима“.

Ја јој послах што је тражила, али не добих више од ње ниједног писма.

Милица Стојадиновић, вила песникиња утону у сету. Она, некада тако гиздава, запусти своје одело, њена, некада црна коса пре времена оседела висила је рашчупана око њене главе. Да би заборавила беду, она је и нила јака вина, која је пре у родитељским виноградима тако весело цедила за друге. Сад је нису никако или само из сажаљења примали рођаци, којима је она некада била увек добро дошао гост. Она оста усамљена и имала је свега две другарице: тугу, која прождире срце, и сиромаштво. Кад Мина Караџић дође у то доба у Београд и са пуно саучешћа запита за своју пријатељицу, позваше Милицу у једно друштво које се састаде у почаст племенитог госта из Беча. Милица дође у чудноватом црном, као плашт начињеном оделу, бледа, мршава, једва да је човек позна, и кад је ослови њена пријатељица, коју је Милица порел своје сестре највише на свету волела, погледа је ова укочено, као да је никад у свом животу није видела, и не одговори јој ништа. Она беше полудела. Кад се пријатељица спреми да оде из друштва, приступи јој јадница и пружајући руку, рече јој безбој-