Srpski književni glasnik

924 СРпоки Књижевни ГЛАСНИК.

ним гласом : „Удели ми штогод !“ Једног дана иђаше она кроз улице у свом црном плашту, е расплетеном косом и запаљеном свећом у руци, и довикиваше људима, како могу да буду тако равнодушни. „Напред, напред,“ узвикиваше она, „осветите срамоту Косова Поља и уздигните опет царевину !“ Тако се огледала њена сањалачка љубав према отаџбини и у њеном лудилу, док смрт не забоде своје орловске канџе у њено срце.

Милица Стојадиновић је умрла 1870 [1878] године у својој 40 [48] години, и сахрањена је на београдском гробљу. Да ли је подигнут споменик на њеном гробу Како мени изгледа, не треба га обележити само дрвеним крстом.

Мени је пало у део да јој учиним мали књижевни спомен у Вурцбаховом „Аустријеком биографском лексикону“ и да само скицирам слику њеног живова и њених патњи. Један масном бојом рађени портрет ове мученице поезије има њена много помињана пријатељица. Једва и да личи на њу, на њену лепоту и на меланхоличнотаман израз њених духовитих очију.

Овај опис, који сам ја написао одмах после трагичне смрти песникиње и који сам чувао као једну епизоду у мојим успоменама, први пут овде објављујем. Учени славист и скупљач народних песама Др. Фридрих Краус, кад сам му изјавио своје чуђење што. је српска књижевност сасвим заборавила на своју пееникињу, рече ми да се напослетку један писац ње сетио, тек сад три деценије после њене смрти, и посветио ]ој у новосадском часопису „Ново Доба“ један некролог, пун поштовања према песникињи. Желети је да се приреди потпуно издање њених песама, па би се онда могла, из података изнесених овде и у поменутом некрологу, саставити њена биографија, коју би могли допунити још живи њени савременици према својим успоменама.

Лудвиг ДугуСТ ФРАНКЛ.

( Превељи с немачког М. М. и П. с.)