Srpski književni glasnik

А Српски Књижевни ГлАСНИК.

ће пролетати кроз хладовиту шуму, изниклу из моје косе. Да ускрене моја вера, силна к'о пали пагански богови. и да се се мирисом водене пустиње уздигне у високо морско небо. Да се оба моја ока претворе у два бистра. студенца. чија ће слатка вода, у вијугавом сребрном потоку, увитати у модри морски бездан. А сав мој јед. и сва моја мржња да се исцеде у једну мочар, где ће се лећи отровне гује. и којом ће се напајати пакосене дивље мачке. |

Па кад се једном на сивој морској пучини забели janpo затуталог брода, стражар са врха катарке весело повиче својим друговима: „Земља, земља!“, уморни мрнари скупе сву своју снагу, те снажно потерају брод. жудно потрче мојим изворима, напију се слатке воде. намиришу Ce плавог пољског цвећа и легну у хлад моје шуме, срећни као спасени map. — тада кроз густу траву да засикћу раздражене гује, да се као пијавице припију уз човечију пут. и да уједају без милости, без сажаљења. И кад се људи стану по земљи превијати као црви, тада да доћу дивље мачке, да им пију очи, глођу кости и да маучу, задовољне у својој злоћи.

П сви људи да оставе своје лобање мојим коралима и шкољкама, само да један буде пуштен који би разнео причу по широком свету о лепоти и ужасу пустог острва

на далекој пучини, острва које би носито моје име.

М. М. Ускоковит.