Srpski književni glasnik

АДОЛФ. ИЗДАВАЧЕВА ИЗЈАВА.

Пре много година прелазио сам Италију. Један излив реке Нето заустави ме у крчми у Черензи, малом калабријском селу. У истој крчми био је и један странац који је из истог узрок“ био приморан да се ту забави. Био је врло ћутљив и изгледао тужан; није показивао никакво нестриљење. Шаљах му се понекад, као једином човеку с киме сам могао говорити у овоме месту, на задоцњење које нас на путу задеси.

„Све ми је једно. одговарао ми је он, Оио овде или на другом месту.“

Наш гостионичар који је био разговарао са једним слугом напуљцем који је служио странца а није му знао имена, рече ми да он не путује из радозналости, јер не обилази ни рушевине, ни места на лепим положајима, ни споменике, ни људе. Читао је много, али никад беспрекидно; шетао се увече, увек сам, а често је проводио по читаве дане седећи непомично, наслонивши главу на руке.

У тренутку кад би нам оправљени путеви омогућили одлазак, странац се опасно разболе. Човечност ми је налагала да и даље останем поред њега и да га негујем. У Черензи је био само сеоски хирург; ја хтедох послати у Козанз за сигурнију помоћ. „То није потребно, рече ми странац, човек који је овде јесте оно што ми треба.“ Имао је право, можда више по што је и мислио, јеј) га је тај човек излечио. „Нисам вас држао за тако вешта,“ рече му са неком врстом зловоље, кад га је отпуштао, затим и мени захвали на пажњи, и отпутова.

После неколико месеца добих у Напуљу писмо од го-