Srpski književni glasnik, 01. 07. 1907., S. 924

:. СЕСТРА ДОКТРУВЕ. 899

—

ређеним жудњама што их беше осећала; проучавала је успомену на њих, ту успомену ближе одређивала — на супрот својој невиности. Разумела је сад шта су једном имали да значе они тајанствени позиви природе. Ипак, да им се могла одазвати, она би била жена, вољена супруга, мати! У ове снове није мешала никакву нечисту помисао. У њима јој се појављивала само дивна слика живота сасвим различитог од њеног, живота интимног, породичног, са искреном и подељеном нежношћу за коју се осећала створеном. Да је у њој било верског позива такве би јој мисли изгледале грешне. И, уместо да их гони, она их је мазно гајила; па је исто тако и њена поштена гордост, и сама савест, налазиле хране у њима. У колико је улепшавала оно чега се лишила, у толико је више уживала у своме пожртвовању. Што је налазила у себи мање својстава за манастирски живот, тим већма је бивала поносита што се усиљавањем привикава на њега. Она је задубљивала своје жаљење у срце и обртила га, као трње на рану, и осећала тако неко чудно уживање, какво ствара мученицима удвајање њихових мука.

Напослетку, и ова радост изгуби од своје живости. Навика је отупела врхове ових особитих жаока. Успављива једноликост манастирска ућуткала је једно за другим све одјеке спољњег живота, који су још одјекивали у девојкином срцу. Маргерита је све више и више постајала сестра Доктруве, Кармелиткиња која се погнула пред многобројним навикама што заузимају све тренутке и обухватају све мисли. Њено лепо здравље је копнело у манастирском ваздуху, при замору од бескрајних проповеди, од честог клечања и од метанисања на леденим плочама капеле. Њена богата крв која је носила у себи све потребе младости, осиромашила је и испостила се под утицајем слабе хране, бдења и једноничења. Увела је свежа боја на смршавелим образима који су чамели у тамном полумраку вела. Сјај се њеног лица неосетно гасио и чинио места бледој боји чистога воска и прозрачности просфоре.

57%

ЈЕДЕ пе pt 4, <