Srpski književni glasnik, 01. 07. 1907., S. 925

900 СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

И дух јој се с телом мењао. У колико се претањивала физички, у толико су се и њене мисли отрзале од стварности — и обраћале се посматрању мистичког света. Дошла је дотле да је себи пребацивала, као наступе бедне таштине, чиста уживања што их јој даваше некада посведочење о њеној свесности. Чинило јој се да се, тражећи ова и сувише себична задовољства, као заборавила у худом обожавању саме себе. Она познаде тада верско усхићење, потпуно напуштање бића у божанско суштаство. Њено пожртвовање није за њу више имало чисте лепоте, већ само заслугу једне жртве Богу принесене.

Једну је само чудну мисао имала: остатак племићске гордости, која је још треперела у радости коју осећаше што може рећи: да је њен поступак био користан по име де Вилер-Доане д'Обантел. Вести што их је добијала од свог брата оживљавале су с времена на време овај последњи плам људски. Потпомогнут својом титулом, и истакавши се раскошним животом који је могао да води, трошећи своју очевину, маркиз је брзо прешао преко нижих чинова. За шест година је постао капетан, и сад је вршио дужност у ђенералштабу једнога маршала. После једне мале експедиције у Африку био је награђен орденом. Радило се да буде изаслат као војни аташе при једноме важном посланству. Сестра Доктруве се радовала сазнајући ове новости из отменог света. Тад је помишљала на своју матер. Не усуђујући се да тражи у самој себи радости, она ју је тражила бар у сећању на маркизу, која би требала да буде срећна што јој се најдрагоценије жеље остварују. Од ове помисли је добијала извесно блажено осећање, духовно и сасвим земаљско, које је одударало од њених мистичких усхита. Тиме се везивала за спољашњи свет. Одлагала је своја верска размишљања, да би представила себи све успехе што их је свом брату желела, и које је видела да, као из каквог извора, истичу из њеног пожртвовања. Млад, паметан, виђен, срећан, у стању да живи великим животом који би приличио његовом положају, он ће се ускоро срести са женском до-