Srpski književni glasnik

902 СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

окончава, ја желим бар да мој покров буде, као ово платно, намирисан левендлама.

Мн уговорисмо да ћу ја доћи сутра на ручак. Али ми изреком забранише да дођем пре дванаест сати. Јованка, пољубивши ме, замоли ме покорно да је не враћам у завод. Ми се растасмо разнежени и узбуђени.

Затекао сам пред својим вратима Терезу обузету неспокојством које ју је чинило бесном. Она ми стаде говорити ни о чем мање до да ме затвара у будуће.

Што сам провео ноћ! Нисам склопио ока ни за један једити тренутак. Час сам се смејао као какво дерле успеху свога предузећа; час сам гледао, с неисказаном муком и патњом, где ме вуку пред судије и где одговарам на оптуженичкој клупи за злочин који сам тако природно учинио. Био сам преплашен, али ипак нисам осећао ни грижу савести ни кајање. Сунце, ушавши ми у собу, помилова весело ногу од моје постеље, и ја изустих ову молитву:

„Боже мој, ти који си створио небо и росу, као што је речено код Тристана, суди ме у правди својој, не по делима мојим, већ по намерама мојим, које су биле праве и чисте; и ја ћу рећи: Слава теби на небесима и мир на земљи међу људима добре воље. Ја предајем у руке твоје дете које сам украо. Учини оно што ја нисам умео да учиним; сачувај га од свију непријатеља његових, и нека име твоје буде благословено!

(Наставиће се). АнАТОЛ ФРАНС.

(С француског превео СвеЕТИислав А. ПЕТРОВИЋ).