Srpski književni glasnik

БЕОГРАДСКА ДЕЦА. 39

Сад бих ти могла ваздан доказивати и заклетвама потврђивати како је то било ненамеравано, неочекивано, фатално, несвесно и — како год хоћеш. Али главније од свега тога да кад сам готово у несвести трчала низ степенице, да нисам осећала ни трунке кајања или стида, као што ти доиста очекујеш да ћу рећи. Не, драга моја Лелице, једва сам чекала да се поново згода даде да дођемо до пољупца, и то, ако је могуће у истој онакој опасности да можемо бити ухваћени на делу. Јер замислити не могу наш први пољубац у осамљености, у потпуној слободи, као што би могао бити у нашој кући. Не, не, то би ми било одвратно, то би било просто немогућно без Емилијине свадбе. Наравно, реч је о првом пољупцу.

Црвени, плачи, дрхти од саблазни и од огорчености, мила моја Лелице, али примај истину, истинску истину, голу, нагу, каква је најсилнија. Ти си рођена у Београду и од родитеља Београђана, али ниси „београдско дете“ у оном значењу какво му се често даје, али које многи не разумеју.

Шта да ти даље причам

Одвезосмо се ка цркви. Наша кола беху трећа иза младе. Нас двоје речи не проговорисмо, — гледасмо на страну, али се под покривачем држасмо за руке и ломљасмо прсте.

Боже, диван ли је Београд! Чисте ли су улице, лепе и складне зграде, свет питом и укусно одевен! Пуно ли је песничких успомена које на сваки корак васкрсавају!

А наша катедрала, ремек дело уметности и споља и изнутра! Наши свештеници, наш млади ђакон, како доликују величанству места и обреда! А над младим паром лебди брачни анђео држећи пуне руке цвећа! Њих двоје од постања су једно другом суђени па се нађоше и стопише у једно савршено идеално биће. Још да ми је разумети оне свете речи и песме што се разлежу под запаљеним полијелејем! Још да ми је прикупити чисте жеље младића и девојака у венац сакупљених