Srpski književni glasnik

88 Српски Књижевни ГлаАСНИК.

— Добро си положила испит. Но треба да знаш да су мушкарци страшни коцкари, а према осталом апсолутно немарни. Женске су површне, превртљиве, кокетне, потрошљиве и тако даље. Могу бити и лепе, просто залуђивати својом лепотом и грацијом. Ти си данас дивно београдско дете.

— Хвала на комплименту, браца. Примам то као истину. Буди паметан, остани на том предговору. Или, нека бар буде размака између тога предговора и почетка дела.

— Збиља је то паметно. Говоримо, дакле, привремено о чему другом.

— Не говоримо ни о чему, него се малко асупирај, да се нешто оснажиш.

Ето тако започесмо, драга Лелице. Браца није ни досад бивао друкчији са мном на само. Али овога пута умео је, оно што се каже „подвлачити речи“ изразом гласа, а особито очију, што је давало неку нову драж његовој дрскости.

Све су радње биле затворене. По улицама хитао је силан свет у свечаном руху. Пред младином кућом затекосмо ваљда педесет кола. Кућу ти познајеш добро. Трем, ходници, све собе, беху препуне света, просто загушено. Једва се прогурах до Емилије, која ми се учини божанствено лепа у белини са белом копреном. Изљубисмо се срдачно, па се цмокнух и са старим и са старом и Бог те пита с ким још. М младожења, Нег Поког, са својим солдатским лицем и држањем и празним германским очима, учини ми се гибак, жив, пун темперамента. Просто ја сам била као обајана, све ми се чинило необично лепо, мило. Почех се страшити саме себе.

Тискајући се поново кроз гомилу, да прокрчим себи пута, да дођем до чиста ваздуха, на самом врху степеница падох на груди брацине и наша се уста састадоше.

Налазим да је најбоље да ти тај прости догађај, тако просто укратко исповедим.