Srpski književni glasnik

БЕЛЕШКЕ. 155

код велике читалачке публике. Од одзива на ову свеску зависи и даље излажење. ЕР

Српско Народно ПОЗОРИШТЕ У Новом Саду. — Г. Др. Бошко Петровић, који се до сада без успеха огледао у поезији и у приповетци, бацио се сада на поље драмске критике, где ће вероватно још мање успеха пожњети. У Новоме Саду изишла је његова књижица: „Српско Народно Позориште у Новом Саду 1907.—1908. године“. Писац је ово доказивао: „Наше позориште је у главном изгубило контакт са правом литературом, реалном глумачком вештином и са српском публиком. Наше мезимче дакле треба реформе из темеља“. Своју критику и свој предлог рефорама Г. Петровић износи као потпун дилетант, без књижевно-уметничкога образовања и разумевања позоришнога заната, онако од ока и на памет, у општим местима и старим фразама, као што чине драмски критичари наших паланачких листића. У „модерне социалне драме“, поред Ибзенова „Народне непријатеље“, он рачуна и „Господара ковнице“ Жоржа Онеа! У накнаду зато, он у „сензационе драме“, где „преовлађује ефект и сензација над озбиљним развојем драме“, рачуна „Отаџбину“ В. Сардуа и „Трговина је трговина“ од Октава Мирбоа! „Балканску Царицу“ Кнеза Николе он рачуна у озбиљно дело од стварне књижевне вредности! Г. Петровић толико зна модерну драму да тврди да „данас у Европи не воде више главну реч Французи већ драматичари свих европских књижевности“. Он је противан Шерлоку Холмсу на позорници, јер „данашња статистика злочина показује, да ови стоје у тесној свези са криминалистичком књижевношћу“. Поврх свега, ова књижица је писана полуписмено, пре неписмено но писмено. Позориште се ту, врло оригинално и срећно, стално назива „наше мезимче“. Правда захтева рећи да писац није употребио другу оригиналну и срећну реч

драмских критичара његове врсте: „даске што значе свет“. ЛЕ.

СПОМЕНИЦИ СТАРЕ ЈАГОДИНЕ. — Из овогодишњег извештаја мушке учитељске школе у Јагодини, Г. Емило Ј. Цветић, професор, штампао је свој историјски преглед „Споменици старе Јагодине“ (Јагодина, 1908). Корисна и добро израђена монографија, какве треба да имају све наше вароши и без којих није могуће замислити исто-