Srpski književni glasnik

156 Српски КЊижЕВНИ ГЛАСНИК.

рију нове Србије. Писац је радио по податцима које је налазио и код наших и код страних писаца, а послужио се и усменим причањима старих грађана јагодинских. Књижевног историка занимаће и неколико података о Ђури Јакшићу. Као наставник цртања и лепога писања у гимназијској реалци у Јагодини, Јакшић је 1869 године имао плату од 200 пореских гроша месечно. У Јагодини се и данас чува неколико слика које је он тада израдио. Две његове иконе даровали су цркви еснафи мумџијски и калајџијско-дућмеџијски. Једна представља пророка Данила, а друга, рађена 1870 године, представља еванђелиста Марка на коњу. Н. (Опсада БЕОГРАДА ГОДИНЕ 1440. — У последњем, 13 броју загребачкога часописа „Ргозујеје“, отпочео је познати хрватски историчар Др. Рудолф Хорват штампати своју историјску студију „Орзада Влогтада сод. 1440“. Изложивши судбину старе српске државе после катастрофе на Косову, писац описује напад султана Мурата П на Београд, који је тада био у рукама мађарске краљевине. Студија је заокругљена и прегледна, и не зауставља се само на том опису опсаде но излаже, по изворима из прве руке, и стање Турске, Србије, Угарске и Хрватске у тим временима, фаталним по српски народ, пуним опасности за хришћанску Европу. Л.

МАНЕКИНА У ЈУГО-СЛОВЕНСКОЈ ЛИТЕРАТУРИ. — У чувеном Греберовом Часопису за романску филологију (Рг. Спизјау Отбођет, Хензећић Ни готашзсће РИООоЛе) од ове године наштампао је Г. Павле Поповић чланак о Манекини у југо-словенској литератури (Мапекше !1п дег зна зјам асћеп Глегашт, страна 312—8322), у коме је доказао да је једна од најинтересантнијих наших верзија циклуса приповедака о девојци без руку, а на име маћедонска народна приповетка „Царица и њени близанци“ (Сборникђ за народни умотворенил, наука и книжнина, 1891, МГ, 164), дошла директно од Манекине, француског романа из ХШ века од Филипа де Реми сира де Боманоара. Г. Поповић је ово извео из тога што маћедонска приповетка садржи не само исти догађај који је иу Манекини у главним моментима, већ је сличност између њих и у појединостима. Ово је пак Г. Поповић поређењем очевидно утврдио. Како се у југо-словенској, па ни у византијској литератури не налази ни један превод Ма-