Srpski književni glasnik

(САРТ ОУКИ

КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК

Књига ХХЦ, БРОЈ 12. — 16 јуни, 1909.

ВЕЧЕРЊИ ПОСЈЕДАК. (Крај).

Осман-ага, који се леђима прислонио уза зид, изненада опусти чибук из руке и поче хркати. Иван Луцијин потрча да му придигне чибук и спотакну се. То као да мало узнемири остале, те се причање мораде поново прекинути, — Шта ће сад бити» — запита мајстор Глиго, пошто су се мало умирили и утишали. — Шта након тога учинише2...

— А шта су могли друго, него да зовну Петра и да их обоје суоче2 — окреса Радован и још се мало примаче Томани. Морали га зовнути у собу, преда се, па да све каже, исприча... И он, јадник, дође, одазва им се. М чим ступи на собна врата, одмах му сузе из очију удараше и навријаше низ образе, па само што јекну, застења и објема шакама поче се ударати у прса... „Куку мени, мој газда лијепи“ запомага из свега грла, зар ме и ти ради потворе зовеш7... Куку, зар си и ти почо вјеровати у клевете»“... „Не кукај, болан“, дочека газда, а дошло човјеку да заплаче с њим заједно „не кукај, кад