Srpski književni glasnik

о РЦ ји ЕР ПРИНЦА

ПТ ИН ин

ВЕЧЕРЊИ ПОСЈЕДАК. 883

ђавола, и утвара, и да не смијеш сам спавати, те си страшио и мене и причо ми о злијем духовима... И зар те нијесам одбијала вазда, гонила тег. Напошљетку си ударио у заклетве и зарицо се, да ћеш ме узети.., Казив о си, како смо обадвоје сироти и како би таман при: стали једно за друго... Зборио си о души, о Богу, клео си се... И ја сам вјеровала... Мислила сам, да нећеш огријешит душе, кад си тако богомољан.. Пустила сам те себи, вјеровала ти, згријешила“... За све вријеме док је говорила, очи су јој сијевале, а све већа дрхтавица обузимала је... Унијела му била и стиснуте шаке под носи пријетила му, изазивала... А он се само молио Богу... Плаче, крсти се и моли се Богу, а нити гледа куда, нити што слуша...

" _ Тек кад му газдиница приступи и снажно га дрмну за раме, он се стресе мало и задрхта. Ипак ни њу не погледа, нити престаде с молитвањем. „Говори“ цикну газдиница тада, а разјарила се као тигрица страшна, па све поиграва. „Говори, несретниче, јеси ли јој долазиог.. Говори!.. Окани се молитава!.. Знам ја твоје молитве !“... „Господи помилуј, помилуј Господи враги моја!“ мољаше се Пјетар и обје руке подиже пут неба. „Господи, ти знаш, да ја никад нисам крочио у собу грешнице тешке... Помилуј мја Господи, што зло спомињем и не воведи мја у искушеније... Господи, ти знаш, да је она у моју собу долазила“... „Зар долазила2.. Долазила2.. Она!“ цикну газдиница и у мало не паде од чуда. „У мојој кући2... „Господе“ настави Петар, гледајући само у небо и не осврћући се никуда, „сатана ми је послао искушеније, а ти си ми дао крепост, да одбијем... Одлази сатано проклети, од лица мојега; — тако сам јој каз о, —- одлази, јер мене Господ чува и нећеш ме завести... И она је отишла од мене и завела другог у искушеније и гријех сатворила. И она, за освету, биједи сад мене и потвара ме, али ти, Господе, сачуваћеш меи из: бавити“... Газдиница, која као да му није вјеровала, хтједе сад поново планути и поново га мало продрмати, али се.

+

56“