Srpski književni glasnik

884 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

у добри час, сам газда диже и стаде преда њу... Чисто срце Петрово ја добро знам“ рече мирно „и знам душу његову, која је без гријеха... Не питај га ништа више... Он није крив“... Затим се окрену цури, баци јој нешто новаца и указа јој врата. „Иди“ рече „злијем путем којим си и пошла, ја те нећу задржавати. Само ти кажем, да ти лаж и злобно срце ниђе помоћи неће“...

— И неће, — потврди Иван Луцијин одобравајући главом. — Лаж и злобно срце нигди не помажу.

Радован отпочину.

— Отада, — додаде иза почивке, — Потркуша није више ни тражила службе, нити су је хтјели ђегођ примити. Трчала је свуда, скитала се и вукла се, те је затои назваше Потркуша. И пропила се и поклизнула сасвијем. Преко дана се смуца око војничких логора, а по ноћи иде по механама и лута по ћорсокацима. Дјецу рађа често и, како које роди, одмах га и шаље негдје... Ко зна гдје2.. Кажу, да јој и новаца дају зато, да их купују... Ко зна!.. Ако је то истина, она ће и сад зарадити...

— Ух, ух, не говори о њој више, — нагло упаде Томана и зачепи уши. — Поштеној жени образ гори кад то слуша...

-— Могла је она радити шта хоће, само да није долазила у нашу махалу, — дочека мајстор Глигина жена. Махалу нам обрука!..

— Опогани нам је. |

Иван Луцијин прокомеша раменима и зијевну опет.

— Ја би је избацио, рече тихо. — ЈА.

— И ја, — окреса Хаџи-Ибрахим набусито. — Све би лопове избацио...

— Нек иде оклен је и дошла!

— Проклетница !

— Безобразница !

— Још сјутра да је избацимо, да нам не трује поштени свијет по махали!

Стари Ахмет-ага, за кога су сви мислили да дријема, — јер је склапао очи и све слушао отпуштајући димове