Srpski književni glasnik

892 Српски КњижеЕВНИ ГЛАСНИК.

више не могу враћати тамо. Господе, како је то добро! Лакнуло ми је на души.

Одмах је легла у постељу. На трепавицама јој блистаху сузе, али је изгледала срећна, спавала је чврсто и слатко, и видело се, да јој је, у самој ствари, лако на души и да се одмара. Давно је и давно већ како није тако спавала !

И тако смо почели да живимо заједно. Она је једнако певала и говорила да јој је врло добро, и књиге, што смо узимали из библиотеке, ја сам враћао нечитане, јер она већ није могла читати; хтело јој се да само машта и говори о будућности. Крпећи моје рубље или помажући Карповној крај огњишта, она је час певушила, час говорила о свом Владимиру, о његову уму, прекрасним манирима, доброти, о његовој необичној учености, и ја сам се саглашавао с њом, и ако већ нисам волео њеног доктора. Хтела је да ради, да живи самостално, за свој рачун, и говорила је, да ће ићи у учитељице или у фелчернице, чим допусти здравље, и сама ће прати по: дове, прати рубље. Она је већ страсно волела свог малишана; њега још није било на свету, али је она већ знала, какве су му очи, какве руке и како се смеје. Волела је да поведе реч о васпитању, а пошто је најбољи човек на свету био Владимир, то су се и сва њена размишљања сводила на то, да малишан буде исто тако заносан, кио и његов отац. Разговорима није било краја, и све, што је говорила, изазивало је у њој живу радост. — Понекад сам се радовао и ја, не знајући ни сам чему.

Мора бити, она ме је заразила својим сањарењем. Ја такође нисам ништа читао и само сам маштао; с вечери, не гледајући на умор, ја сам ходао по соби из угла у угао, с рукама у џеповима, и говорио сам о Маши.

— Како мислиш, — питао сам сестру: — кад ће се она вратитиг Чини ми се, вратиће се о Божићу, неће доцније. Шта има тамо да ради»

— Кад ти не пише, онда ће се очевидно, вратити врло брзо.