Srpski književni glasnik

Џорџ МЕРЕДИТ. 901 да би могла прославити пет шест људи! Љубав између Ричарда и Луције испричана је са таквом неисказном деликатношћу и дражи — цела сцена толико лебди у рујном зраку младости и зоре, да би био бедан онај коме срце не би заиграло и душа се не би испунила нечим сличним страхопоштовању пред тако чудесном визијом. Нигдеу великој енглеској књижевности нећете наћи тако ванредну слику сласти младалачких љубавних снова. Једна једина лажна нота, најовлашнија сумња неискрености срушила би целу блиставу зграду, али је уметник радио свој посао са непогрешним инстинктом, те се и читаоцу ослади "љубав, кад са бескрајном чежњом у срцу, као укопан, очекује састанак Ричарда и Луције у густишу чаробне шуме. Прича се свршује страшном мрачном трагедијом, али последњи суморни акорд још нас страсније привезује за златну младалачку идилу.

Од свих својих књига Мередит је највише волео „Ричарда Феверела“. Кад она изиђе, он посла један примерак Карлајлу, који у одговору позва младог писца да проведе једно вече с њиме. Чим Мередит дође, мудрац поче говорити о вечитим истинама и не пусти свога госта да дође до речи. На послетку се опрости с њиме овим карактеристичним речима: „Господине Мередите, као говорник сте бедни, али као писац, мислим, стећи ћете имена.“ Међутим људи од књиге, ближи његовим годинама, давали су му мање збунљива признања, и Мередит је свакад изазивао дивљење у неколицине зналаца.

Године 1861 Еван Харингшон поче излазити у значајном часопису „Једном недељом“, коме су били сарадници Росети, Лич и Свинберн, и у коме је године 1862 била објављена „Модерна љубав и Друге песме“. То је

_ужасна анализа брачне несреће коју је Мередит, нема

сумње, извукао из свог сопственог искуства, јер му прва женидба не беше ништа друго до невоља. На напад на ову књигу у једном књижевном гласнику, Свинберн скочи у одбрану и рече „да нешто савршеније не написа нико живи.“ Ипак и ова одушевљена похвала не могаде при-