Srpski književni glasnik

КЊИЖЕВНА АНАРХИЈА. 917

педантски позивају на традицију питам: какву бисте традицију хтели2 Беранжеову или Паскалову 2 Волтерову или Босјеовуг Калвинову или Монтењову»2 Али не уставимо се ни ту. Узмимо на пример два наша трагичара, Корнеја и Расина. Нема матуранта који их не би могао, помоћу Лабриера или Вовнарга, пџротивставити једног другоме. „Један подиже, зачуђава, влада, поучава; други се допада, потреса, дира, прожима“, и тако даље. Корнеј је више Латин, Расин је више Грк: ко је од њих више Француз > Против повлашћених заступника традиције треба саму традицију бранити, не дајући им да је сужавају.

М

Не пребацују само нашој савременој књижевности што је, како се вели, за све укусе. Пребацују још и публици разноврсност њеног дивљења. То је једно исто у два разна облика. Публика, веле нам, „прима све, гута све.“ М као доказ наводе: како она прелази из једне крајности у другу, како измирује дивљење · симболизму с дивљењем Парнасу, како се одушевљава наизменце Толстојем, Ибзеном, Д' Анунцијем и Фогацаром.

Али шта се хоће тим да кажерг Хоћемо ли допустити само један род лепога. Да ли да, ако ћемо да узмемо тај пример, бирамо између парнасовског песништва и симболизма тако да наша наклоност једноме искључи другог Де Ередија је несравњен уметник. Зар, ако хвалим код њега -— како он то заслужује — уметнички облик чудновато тачан и строг, чак и у блеску своме, зар да не уживам код симболиста у различитом, чак и супротном, не више чистом и јасном представљању спољашњег света, не више у живопису или вајању, него у некој врсти музике која изражава кретљиву и тајну интимност човечје душе, изазива оно што је сувише нејасно да би се одредило, сувише тајанствено да би се детаљисало, која одбацује крути оков традиционалних просодија, и која је задржала од стиха још само течну и фину хармонију.