Srpski književni glasnik

918 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

Исто тако, Толстој је „социалистички аскет“, Ибзен „помамна и незадовољна индивидуалност“, Д'Анунцио „уметник-распусник“, Фогацаро „једна дубоко верујућа душа“. Сваки од ова четири писца има своје нарочито схватање живота и уметности. А нису ли они, сваки на свој начин, достојни дивљења» Ако волим Толстоја, треба ли да презирем Ибзена, и ако ме племенита озбиљност Фогацара привлачи, је ли то разлог да ме Д'Анунцио оставља неосетљивим, да се не усхићавам савршенством његове уметности 2

Наизменце сам им се дивио, чим сам могао да их читам, и сад им се дивим у исти мах, свој четворици заједно, не црвенећи, не сматрајући се зато „раздељен неком врстом унутрашње анархије“. Има нешто боље да се ради но потцењивати и прогањати све што није грађено по извесном обрасцу, што не улази у обим једне ограничене и искључиве поетике; а то је дочекивати са истом усрдношћу, ма с које стране она долазила, дела која нам пружају оригинално тумачење лепога, једно можда у суштини својој, а бесконачно разноврсно у својим облицима.

Оплакује се што критичари немају извесну дисциплину, „што не створе неколико правила“ те да по њима удесе свој суд. Која су та правила на основу којих бисмо требали, пошто се имају лечити забуне у укусу, да би: рамо између Толстоја и Ибзена, између Де Ередијеи симболиста, и, без сумње, између Балзака и Жорж Сандове, између Виктора Ига и Расина Дали се хоће још једанпут да се вратимо класичкој искључивости2 Али и сам Боало је имао довољно простран укус да би га његово одушевљење за Расином спречило да се диви Корнеју.

ЖОРЖ ПЕЛИСЈЕ.

(С француског превео ГргуР БЕРИЋ.).