Srpski književni glasnik

| 2 Српски Књижевни Гласник.

тере...“ и: „Ова несрећа ће да излети од првог маја, јер смо решили да је тужимо газди.“ Ја никад нисам видела ту „несрећу“, никад, а није ме се ништа ни тицала. Ја гледам свој посао: учим се лепо и мислим како ћу што пре да прелетим време од шест година и да побегнем из ове загушљиве атмосфере. Да заборавим околину, ја много читам и сањам: Мојој газдарици не смета више светлост да спава, „научила се већ“, откад сам ја одлучила да сама купујем гас и наливам лампу. И тако ја седим дубоко у ноћи читам, читам... Много сам прочитала и много осећала, и мислим да сам паметна и образована. То тек могу сама себи признати. Други људи су глупи и њих зато мораш лагати, да те не исмеју за уображеност. Али није истина да сам ја уображена: ја знам да имам још много да учим и ја учим .. Кад се уморим, ја отворим полако прозор (моја је газдарица тврда на сну) и гледам у — ходник. | Ја бих тако радо гледала у небо, али ми не добијамо непосредео ни ваздух, ни светлост, већ све преко ходника са стакленим прозорима, који су, хвала Богу, поразбијани, те се ја ипак мало освежим. Дугачак ходник с поменутим прозорима то је заједничко благо целог становништва прве половине другог спрата. Соба, из собе у ходник, из: ходника у кујну такав је распоред. Па ипак леп је тај наш ходник, и ако је понекад прљав и ако понекад тако грозно удара. Ипск често сам сањала | на прозору тога ходника, дивећи се лепоти и племени. |. тости природе, која се увек стара да ублажи ругобу чо| вековог живота. Старала сам се увек да не гледам ни доле, ни према нама. Доле је била прљава, нечувено прљава, кафанска авлија, у којој су се одмарали волови и коњи и по којој се батргала често пијана сиротиња и неки војници, који су били трезни, те им нисам могла опростити њихове разговоре и изразе лица... Према нама била је кафана: вечита ларма, вечита прљавштина, задах

алкохола и неумивени келнери, који су по авлији просипали шафоље. у