Srpski književni glasnik

Отргнути листови из ДНЕВНИКА ЈЕДНЕ ДЕВОЈКЕ. 3

Али млада моја душа и бујна моја машта дизале се небу, висини, лепоти, идеалу... А лепо је то наше београдско небо, лепо је то наше сунце, које сем увек гле: дала у свему његовом сјају кад залази. Лепи су били моји младалачки идеали, лепи и још лепши и примамљивији, што је стварност, што је живот био опорији. О, како сам волела то своје благо, које други нису ни при: мећавали! Мој комшија, стари кројач, шио је пред својим вратима у том истом заједничком ходнику неке старудије, и, ако је већ неколико дана био трезан, мрачно је погледао нл мене и осмехивао се, као да моли за опроштај. Мене га је бивало жао и опраштала сам му све одвратности и страх од његовог пијанства, и заподевала с њим разговор. Да је ко могао видети како би се његове сузне, закрвављене очи засветлеле и како би од ра: дости заиграле његове наочари на великом, страшно великом носу, на коме су сијале све нијансе црвене и љубичасте боје. Јадни човек! Он ми је понекад причао и занимљиве ствари, а ја сам се толико пута решавала да га молим да више не пије, да му кажем како га се бојим, како је то одвратно, и тако даље, али нисам смела, не што сам се бојала да га не увредим, не, мени се чак чинило да би ме он љубазно саслушао, већ што ми се чинило да би он онако стар и бедан страшно заплакао, правдао се, обећао да неће пити и — опио се још тога истог дана од стида и муке... Зато сам се разговарала с њим о другим стварима... Уз разговор је пристајала и његова жена и слатко-киселим лицем говорила ми љубазности. Она није умела да да лицу љубазан изрази зато је изгледала лажна, ма да није била лажна. Сви су у нашем ходнику мене волели, па и она, сви, изузимајући „ову несрећу“, која не знам зашто је имала стан код нас, јер мислим да није никад седела у њему. Сретала сам чешће на степеницама једно чупаво, бледо дете од десет година, са бујном коврџавом црном косом и ве: ликим чежњивим, као ноћ тавним, очима. То дете је обично носило метлу и ђубровник и понекад чистило сте-

| 18