Srpski književni glasnik

Мој живот. 83

тешко богатима, тешко зајмодавцима! Неће видети царство небесно. Буба једе траву, рђа — гвожђе... ЗА — А лаж — душу, — настави сестра и насмеја се. (а Ја још једном прочитах писмо. У то време у ку| хињу уђе војник, који нам је доносио једанпут-двапут на недељу, незнано од кога, чај, француске земичке и јаребице, од којих је мирисало. Рада нисам имао, ваљало је читаве дане седети код куће, и, вероватно, онај, што > нам је слао ове земичке, знао је, да смо у нужди. Ме Слушао сам, како сестра разговара с војником и весело се смеје. После је, лежећи, јела земичку и гово~ ви рила ми: –-заин — Кад ти оно ниси више хтео да будеш у служби, па си отишао у молере, ја и Анута Благово знале смо од самог почетка, да си ти у праву, али нам је било | страшно да то кажемо на глас. Кажи, де, каква то 378 сила не да да човек призна оно што мисли» Узми ето МЕ ако хоћеш Ањуту Благово. Она те воли, обожава, она зна да си ти у праву; она и мене воли, као и сестру, Е: и зна, да сам ја у праву, и можда ми у души завиди, 54 али јој некаква сила неда да нам приђе, она нас избегава, боји се. Сестра стави на груди руке и рече одушељено: : — Како те воли, да знаш! Ту је љубав само мени признала, и што мало по мало, нејасно. Понекад, у врту ме заведе у тамну алеју и почне да шапуће, како си јој ти драг. Видећеш, она се никад неће удати, зато што воли тебе. Је л ти жао њег — Да. — То је она послала земичке. Смешна је, истина и што да се кријег М ја сам биле смешна и глупа, али з сам ево отишла отуда и већ се никога не бојим, мислим и говорим на глас, што хоћу —– и постала сам срећна. Кад сам живела код куће, нисам имала ни појма о срећи, а сад се не бих променила ни с краљицом. Дође доктор Благово. Он је добио докторски степен и живео је сад у нашој вароши, код оца, одмарао 3