Srpski književni glasnik

Мој живот. 35 — Шта да се ради, — пошали се доктор: — ваља неко да је у паклу.

И на једном се нешто десило с мојом свешћу; како зими, ноћу, својим у кланици на дворишту, а крај мене Прокофије, од кога удара љута ракија, ја се напрегох и протрех очи, и одмах ми се учини, као да идем губер: натору на објашњење. Ништа ми се слично није десило ни раније, ни после, и ове чудне успомене, сличне сну, објашњавам преумореношћу живаца. Ја сам преживља · вао и кланицу и објашњење с губернатором и у исто сам време нејасно био свестан, да то није у истини.

Кад сам тренуо, видсо сам, да нисам више код куће, већ на улици и да заједно с доктором стојим крај фењера.

— Жалосно, жалосно, — говорио је он, и сузе су му текле по образима. — Она је весела, једнако се смеје, нада се, а стање јој је без наде, драги мој. Ваш Ротква ме мрзи и све хоће да покаже да сам с њом посту-

"пио рђаво. Он је према свом гледишту у праву, али и

ја имам своју тачку гледишта, и ја се ни у колико не кајем за то, што је произашло. Треба волети, ми смо сви дужни волети — зар није, без љубави не би било живота; ко се боји и избегава љубав, тај није слободан.

Мало-по-мало он пређе на друге теме, поведе говор о науци, о својој дисертацији, која се допала у Петрограду; говорио је одушевљено и више се није сећао ни моје сестре, ни свога јада, ни мене. Живот га је оду:

" шевљавао. Код оне — Америка и прстен с натписом, а

код овога — докторски степен и учена каријера, и само смо ја и сестра остали при старом.

Опростив се с њим, ја приђем к фењеру и још једном прочитам писмо. ИМ ја се сетих, живо сетих, тако је у пролеће, јутром, она дошла к мени у млин, легла и покрила се кожухом — хтела је да личи на просту жену. А кад смо други пут, — то је било такође изјутра, дохватали из воде, на нас су се с обалских врба сипале

__крупне капље кише, и ми смо се смејали...

З ж