Srpski književni glasnik

38 Српски Књижевни ГлаНСИК. продужавао да се држиш својих лажних погледа; мало после, у своје си заблуде увукао и сестру и нагнао је да изгуби стид и образ. Сад вам обома није добро. Па шта2г Што посејеш, то ћеш и жњети !

Он је то говорио и: ходао по кабинету. Вероватно је он мислио, да сам му ја пришао с кајањем, и веровитно је чекао, да почнем молити за себе и сестру. Било ми је хладно, дрхтао сам као у грозници, и говорио сам с муком, промуклим гласом.

— М ја такође молим да се сетите, — рекох ја: — на овом истом месту ја сам вас молио да ме разумете, да се замислите, да заједно решимо, како и зашто да живимо, а ви сте ми у одговор почели говорити о претцима, о дедици који је писао стихове. Вама сад говоре о томе, да је изгубљена сва нада о вашој јединој ћерци, а ви опет о претцима, о традицијама!... М тако лакомисленост у старости, кад је једна нога у гробу, кад је остало још да се живи каквих пег, десет година!

— Зашто си ти овамо дошао» — строго запита отац, очевидно увређен тим, што сам га укорео за лакомисленост. — Не знам, ја вас волим, мени је неисказано жао што смо тако далеко један од другог, ево ја сами пришао. Ја вас још волим, али је сестра сасвим раскинула с вама. Она не прашта и никада више неће опростити.

И само ваше име узбуђује у њој одвратност према про-

шлости, према животу.

— А ко је кривг — викну отац. — Ти си ти крив, неваљалче ! — Да, нека сам ја крив, — рекох ја. — Признајем,

да сам у многоме крив, али зашто тај ваш живот, који ви сматрате да је обавезан и за нас, — зашто је он тако досадан, бездаран, зашто ни у једној од тих кућа, што их ви градите ево већ тридесет година, нема људи, од којих бих се могао поучити како да живим, па да не будем кривг У свој вароши ни једног честитог човека! Те ваше куће — проклета гнезда. у којима гоне са света