Srpski književni glasnik

Мој живот. 39

мајке, кћери, муче децу... Јадна моја мајка! — наставих у очајању. — Јадна сестра! Потребно је заглупити себе ракијом, картама, сплеткама, ваља подлачити, лицемерити, или десетинама година цртати и цртати, па да човек не примети сав онај ужас, који се крије у тим кућама. Наша варош постоји већ стотина година и за све то време она није дала отаџбини ни једног корисног човека — ни једног! Ви сте гушили у клици све колико — толико живо и светло! Варош дућанџија, кафеџија, малих чиновника, лицемера, непотребна, бескорисна варош, за којом не би пожалила ни једна душа, кад би она на једном пропала у земљу.

— Ја не желим да те слушам, неваљалче! — рече отац и узе са стола лењир. — Ти си пијан! Ти не смеш такав излазити пред оца! Говорим ти последњи пут, и кажи то својој неморалној сестри, да ви од мене ништа нећете добити. Непокорну сам децу ишчупао из свога срца, и ако страдају од непокорности и упорства, не жалим их. Можеш одлазити откуд си дошао! Богу је било угодно да ме казни вама, али ја смирено подносим његово искушење, и, као Јов, налазим утехе у страдањима и непрестаном раду. Ти да ниси преступио мој праг, док се не поправиш! Ја сам правичан, све што ја говорим, то је корисно, и ако хоћеш себи добра, треба да се целог свог живота сећаш онога, што сам ти говорио и говорим.

Ја махнух руком и изађох. Затим се не сећам, шта је било те ноћи и другога дана.

Кажу, да сам ишао улицама без капе, посрћући, и да сам громко певао, а за мном су у гомилама ишла деца и викала:

— Вајдица! Вајдица!

ХХ

Кад бих ја имао вољу да наручим себи прстен изабрао бих овакав натпис: „ништа не пролази“. Ја верујем,

ка:

Ја АМУ" а

ч

о а

.