Srpski književni glasnik

ЕНГЛЕСКО-НЕМАЧКО СУПАРНИШТВО. 941

држи какав ратоборан говор, а затим опет има пријатељски разговор с којим од њених представника. Њему доиста изгледа чудно зашто му се свет чуди. И у истини, ове привидне противречности ни из далека нису толико знак његовог превртљивог духа, колико су последица неизбежних противречности које притискују политику Немачког Царства.

Излишно је помињати овде сва колебања у односима Виљема П са Енглесксм; довољно је што смо раз“ мотрили узроке тих колебиња. Односи између немачког цара и енглеског двора почели ладнети 1895 године; бавећи се тога лета у Сожез-у унук краљице Викторије показао се врло пажљив према својој баби, али Врло резервисан у политици и решен да ни у колико не одступа од својих смерова на мору и прекоморским земљама. Депеша упућена (2 јануара 1896) прелседнику Кригеру, после бурске победе над Џемсном, погоршала је раздражење Енглеза. Недавно се расправљало како је потекао и како је написан тај телеграм: ма коме за њ припадала одговорност, тек толико је извесно да је цар, шиљући га, хтео да покаже да су Бури, који се тамо доле боре противу британске превласти, потомци германске расе, и да као такви имају права очекивати заштиту од Царевине. Он је тада тражио да образује једну континенталну лигу противу Енглеске, између Берлина и Париза, пре тога, у више махова измењане су међународне учтивости, разговори па и споразуми у појединим тачкама: 1895 година дочекала је споразум Русије, Немачке и Француске, да Јапан — који је био победилац — нагнају да поштеди интегритет Кинеског Царства; затим посету француске и руске ескадре у Килу поводом освећења канала. Настојавањем Петрограда, очевидно, попустила је запетост из. међу Париза и Берлина: истина није се из прошлости ништа заборавило, али тек разговарало се не бојећи се сложног рада у ваневропским питањима. Лондонски кабинет остао је усамљен, не хтевши се придружити акцији, на крајњем Истоку, трију континенталних сила и поред