Srpski književni glasnik

Позоришни ПРЕГЛЕД. 945

и трудити се да створи што боље, но обмањивати се варљивим и сујетним заблудама.

Нама је то корисно признање у толико лакше било учинити, што ми њиме указујемо на једну слабост коју нам је свима нама жеља отклонити, и које се, најзад, не морамо стидети. Јер, то што се каже и што и ми сами признајемо, да Народно Позориште у својим последњим годинама није начинило успехе сразмерне својој дугој каријери, својим славнијим почетним годинама, и да чак није стизало напоредо корачати с напретцима других грана уметности и културе, не значи да оно није давало што је могло, но само то, да се од њега много више тражило но што је оно могло дати, и — што је најглавније — но што му се пружало средстава за то.

За тих 15—20 последњих година, за којих се рачуна његов застој и опадање, за време у коме су успеси других грана уметности били потпомогнути нарочитим средствима, систематским образовањем подмлатка, широком сарадњом, побољшањем и материјалних и уметничких услова рада, позориште је било остављено само себи, своме новчаном таворењу и својој самоучкој каријери, увек с истим или чак мањим средствима, и увек с већим обвезама. Тако је дошло до тога да нам и најскромнији посетиоци негдашњега „Старог баке“, „Париске сиротиње“ или „Вампира и чизмара“, данас не могу да опросте што се са истим системом инсценације, позоришне технике, истим начином регрутовања глумачке трупе и истим срествима за квантитативно и квалитативно много већи рад — данас не могу да постигну исти ефекти у пет недељних представа Шекспира, Молијера, Гетеа, Шилера, Диме сина, Ибзена, Максима Горког, Хауптмана, Метерлинка и ко зна још коликог броја имена из велике светске уметности, која ми пошто-пото, више сујете но уметности ради, како знамо и умемо, или што је још горе, како кад стигнемо, бацамо у кошар позоришног репертоара.

Време у коме је настала реакција мишљења у кри-

тике и публике, који су нас дуго, подједнако, на нашу 60