Srpski književni glasnik

(О ИСЕЉАВАЊУ БОСАНСКИХ МУХАМЕДАНАЦА. 909

увређени или се не могу брзо да прилагоде новим приликама и животу.

3. Нема скоро вароши и варошице у Старој Србији и Македонији у којима нема нарочитих махала са насељеним босанским мухаџирима. Има их и по селима, и мени су остали у најживљој успомени мухамедански Корјенићи из Херцеговине, који су насељени у Малешу на самој бугарској граници, јер су се обрадовали као да су некога свога срели, кад су видели људе који говоре као и они и познају њихове крајеве. Видео сам их насељене чак у Еласони, у Тесалији, према грчкој граници.

За ове мухаџире се не може рећи да су премештени у сасвим стране и по природи битно друкчије земље, али је њихова беда ипак исто тако неизмерна. Код врло многих се носталгија развила до праве болести, и мени се учинило да се то више осећа на беговима и сељацима, мање на варошанима, који су се као такви из Босне исе лили. Сељак и бег воле синор своје земље, и после много година описују га како изгледа и како у пролеће мирише жбуње, које је по њему засађено. Сећају се сваке воћке, коју су садили и калемили, сваког дрвета, лепих га: јева и гора, знају сваку бразду и травке, које ралицом преврну и још осећају мирис своје узоране земље. Чежња и бол се попну до манитости, кад почну уз то изазивати успомене и говорити о животу и обичајима своје земље, који су несравњиви и према којима је све ово што сад раде само јад и беда.

Иде им врло рђаво. Сваки извежбанији путник може у напред да позна у варошима Старе Србијг и Македоније махале босанских мухаџира: по оронулим и посрнулим кућама, које изгледају као да су напуштене, по издрпаности људи и жена и по општој запарложености; утисак је такав као да све што видите говори и виче: ми смо остављени и запуштени и хоћемо да се запарложимо. Од људи, који су по босанским варошима били окретни трговци, није се одржао ни један од сто, и пада у очи да ти, што су се одржали и нгпредовали,