Srpski književni glasnik

ОНО аи Српски Књижевни Гласник. махом су били лиферанти турскс војске. Познао сам ве: лики број турских чиновника и међу њима нисам нашао ниједног босанског мухаџира, који би бар мало више стајао на тако званим степеницама чиновничке хијерархије. Али их је врло много међу суваријама и заптијама (турски жандарми); ако могу судити по онима што су мене пратили, они чине више од половине жандарма европске Турске.

Потомака првих босанских мухаџира има доста међу официрима. По мојим обавештењима у великој турској војсци има преко 300 официра нашега језика, међу којима је неколико генерала; истина је знатан број од њих из новопазарског санџака. Као да је војска једина струка у којој и босански мухаџири напредују. Они од њих који су свршили турске војничке школе знају турски, али међу собом увек говоре српски и сви га беспрекорно знају. Муче се само са речима нашега језика, које су производ више културе и нових потреба.

4, Једнога јутра у априлу ове године дошао сам из Пазара или Јениџе-Вардара у јужној Македонији на железничку станицу Топчин да ухватим воз који иде од Солуна за Београд. Изненади ме кад на станици угледам једног средовечног Босанца са булом. То није правац у коме се они сада крећу; они иду обрнуто од Београда Солуну. Чим сам га српски ословио, он се за мене привезао. То је збиља мухаџир који се враћа у Босну. Иселио се са женом и четворо деце пре двадесет година, и био је имућан. Деца му умирала и зато је мењао места по јужној Македонији. Напослетку је остао и без деце и без игде ичега. Морао је радити као аргат и допирао је тако до Цариграда. Сачувао је још био речитост Босанаца и представио ми је живо и с влажним очима не само материјалне невоље, већ и онај дубоки бол, који туђина и заблуда у човеку остављају. Тај зна да су Турци, прави Турци, нешто сасвим друго но што је он и да он с њима нема ништа друго заједничко, осим те злосретне вере. Њему је сада бар толико јасно да смо