Srpski književni glasnik

920 Српски Књижевни ГЛАСНИК, остале две половине и две јасно издвојене теме морала имати рђавих последица. Прва је од њих у томе што крај приповетке не одговара очекивањима читаочевим, и о њој је већ било говора; друга је у томе што су се о Јанку, који није исти у првој и другој половини при: поветке, јавила најразличнија мишљења, и на њој је најзгодније задржати се на овом месту.

Љубомир Јовановић је први истакао да „мисао пишчева није схватана баш како треба“. „Узело се, на пример“, вели Јовановић — „да је Лаза хтео оштром сатиром жигосати мрски му друштвени тип; док је на: против он самога себе подобро изнео у Јанку. („Српска Књижевна Задруга“, 46, страна ХХУШ). Скерлић ову мисао развија до краја. По његовим речима, „Лазаревић у Јанку није представљао прототип образованог Србина из Србије из осамдесетих година, као што се хтело узети, но себе самога, са искреношћу и истинитошћу која се ретко налази код писаца који пишу о себи, и који себе представљају каткада горе а најчешће боље но што у ствари јесу („Писци и Књиге“, ПЦ, 37). Као што се види, у питању су опет крајности: с једне стране Јанко није ништа друго до жигосани, Лазаревићу, „мрски друштвени тип“ — по речима „Кпјеупе Зтое“ (1887, број 1) „карикирани блунасти љубавник“ — док с друге стране у Јанку треба видети самога Лазаревића, који је себе представио „са искреношћу и истинитошћу која се ретко налази код писаца који пишу о себи“. Између тих крајности стоје друга два схватања; по једноме од њих Лазаревић је у Јанку представљао прототип образованог Србина из Србије из осамдесетих година“, по другоме је „подобро изнео себе самога“.

Треба одмах рећи да мишљење по коме је Лазаревић у Јанку изнео себе самога има јаких разлога уза се. Скерлић је врло згодно ухватио везу између Лазаревићевих приповедака: „Швабица“, „Ветар“ и „Вертер“, и та веза говори речитије но ишта друго у прилог његовом схватању Јанка. Она је у овоме. Јунак приповетке

+

а За

га