Srpski književni glasnik

924 Српски Књижевни ГЛАСНИК,

Док је Гете и у доба своје љубави према Лоти, и у доба постанка Вертеровог оличено здравље, дотле Вертерова сентименталност има нечега толико болесног, да је Лесинг одбацује као неосновану чак и онда кад је као Вертер у питању Јерузалем, који је несумњиво показивао склоност ка меланхолији и сентименталности, и најзад одиста извршио самоубиство. Већ по томе дакле Вертер није Гете, ма да му је његов писац позајмио не само читав низ својих спољашњих особина и доживљаја, већ и велики део својих мисли и осећаја. Вертер у толикој мери није Гете, да је сам Лесинг, а с њим готово и цео свет, у њему видео Јерузалема, онога Јерузалема који се од Гетеа толико разликовао, да међу њима није било могућно никакво општење ни у тако малом месту као што је Вецлар, и ако су један за другога знали још из доба заједничкога ђаковања у Лајпцигу.

Подударности између књижевног дела и стварности, између особина његовог јунака и писца не дају дакле право да се изводи закључак о идентичности. У целокупној светској књижевности тешко да ће се наћи и једно књижевно дело код кога се тако лепо може пратити постанак, код кога је тако добро познат однос према ствар: ности и код кога главеи јунак има у толикој мери пишчеве особине као код Гетеовог „Вертера“. И он баш с тога и јесте поучан. На њему се најбоље може видети како би било незгодно тврдити да Јанко у Лазаревићевом „Вертеру“ није нико други до сам Лазаревић, баш кад би за то било и више у директнијих података. Јер се на Гетеовом „Вертеру“ најбоље може проучавати тајна књижевног стварања. Гете је пошао од својих доживљаја, мисли и осећања; њима је додао Јерузалемове доживљаје, затим мисли и осећање сувременог нараштаја, примио је извесне елементе из Русовљеве „Нове Хелојзе“, оставио је машти да све то комбинује, негде додајући негде одузимајући, и његов је Вертер производ тек свега тога рада. Тако се само може и разумети зашто Вертер, и поред многобројних подударности са Гетеом није Гете, као и