Srpski književni glasnik

у РАИ

О „ВЕРТЕРУ“ ЛАЗЕ К. ЛАЗАРЕВИЋА. 925 то зашто Вертер иије ни Јерузалем, ма да и с њим има читав низ заједничких особина, почев од сентименталности, па до чувеног „плавог фрака са дугметима од месинга“ и Лесингове „Емилије Галоти“, која се по извршеном самоубиству налази отворена на његовом столу.

То што се код „Вертера“ може тако лепо видети и доказати, понајчешће је завијено велом тајанствености; понекад с тога што веза са стварношћу није тако велика, а још чешће с тога што није тако позната. Али се, без много смелости, може претпоставити да је у главноме то процес при постајању књижевних дела. Разлике може бити у сразмери појединих елемената — понекад је већа улога спољашњег искуства, понекад унутрашњег, понекад маште — али не и у начину њиховог комбиновања. С тога пак што сразмера појединих елемената не мора бити иста, код неких се писаца лични доживљаји толико истичу да их није тешко познати. Зна се, на пример, да су многи доживљаји Марије Еванс (Џорџа Елиота), нарочито из раног детињства, нашли одјека у њеном роману „Воденица на Флоси“; тако исто је познато да је њеној претходници у роману, Шарлоти Бронти (Сћапоне Вгоп!е), чији је псевдоним Карер Бел (Сштег Ве!), лебдела у главноме пред очима њена прошлост кад је писала свој симпатични роман „Јованка Ер“ (Јапе Еутге); а није тајна ни то да Љовине у „Ани Карењини“ има читав низ Толстојевих црта. Али зато нити у Маги, у „Воденици на Флоси“, треба видети Марију Еванс, нити у Јованки Ер Шарлоту Бронти, нити у Љовину Толстоја, пошто је код сваке од тих личности уз личне доживљаје њихових аутора дошао још и читав низ других момената. У њима напротив треба видети оно што у ствари и јесу, јунаке односно јунакиње романа, којима су њихови творци дали више или мање својих црта. Јер најзад се сасвим лако може разумети да писци својим јунацима позајмљују своје особине и онда, кад им ни на ум не пада да се преко њих исповедају: ма колико велики и разгранат био њихов унутрашњи свет, и ма како многобројне биле комбинације које се, по-