Srpski književni glasnik

926 Српски Књижевни ГЛАСНИК

моћу маште, у оквиру тога унутрашњег света могу предузети, за њих је велика олакшица кад по коју особину за свога јунака, или покоји заплет за своју фабулу, могу узети из стварности, из спољашњег света. У тај спољашњи свет спадају међутим и они сами са свима својим доживљајима, те је сасвам природно да њих понајпре и употребе, пошто су им они најбоље познати. Тако се само може разумети зашто Гете у своме „Фаусту“ позајмљује своје особине не само Фаусту, већ и његовом антиподу Мефистофелу; а тако се само могу правилно разумети и ове речи Гончарављове (узете из његовог аутобиографског чланка „Боље икад него никад“): „Ја сам описао само оно што сам проживео, што сам мислио, осећао, волео, што сам из близа видео и познавао — једном речи описао сам свој живот и оно што је било с њим у вези“. (Полное Собранее Сочинент, св. [, страна ХЛХ).

То се све мора имати на уму кад је реч о Јанку код Лазаревића у опште, а у његовом „Вертеру“ на по се. Јер процес стварања код Лазаревића није могао бити другачији но код других. ИМ он је морао прибегавати своме личном искуству, или тачније, својим личним доживљајима, и то у толико пре у колико код њега унутрашњи свет, који се у главноме заснива на великој енергији опажања и памћења, није могао бити онакав какав је код Шекспира, Гетеа или Толстоја, и у опште писаца првога реда. И кад су они овда онда могли прибегавати својим личним доживљајима или копирању стварности, без намере да даду своје аутобиографије или „истините догађаје“, онда је Лазаревић то могао чинити у толико пре још и с тога, што је код њега време за рад на књижевности било и сувише ограничено. Ако се дакле код Јанка може уочити покоја особина Лазаревићева, онда њу треба забележити као драгоцен податак за слику о Лазаревићевом стварању и Лазаревићевој инвенцији; па и као податак који може просути доста светлости на поједине карактере у приповетци и на њен целокупан

, + пас сој, изаћи“ ов па о јоне а С Ља пикна

у“