Srpski književni glasnik

950 Српски Књижевни ГЛАСНИК,

је у пословицу, и чијим стручњацима су слабо познате елементарне наше ствари.

Што се тиче главне идеје Г. Јовановић могле би се учинити извесне ограде. Г. Огистен Филон, један од цењених француских критичара и најбољих познавалац Меримеа, у подлиску Јошта! аез Пебаг, (1911, бр. 108), говорећи врло повољно о књизи Г. Јовановића, истакао је како Мериме, који је једно време био толико одрицан и оптуживан, дочекао је сада да га величају „два на раштаја пријатеља и обожавалаца“. И Г. Филон, меримесист од првога часа, са разлогом пита се „да ли се не иде одвећ далеко у тој рехабилитацији која прети да се окрене у апотеозу, и да не би можда Мериме преклињао своје данашње биографе да му оставе бар неку од мана којима се он волео китити.

Изгледа да је и Г. Јовановић отишао сувише далеко у својој меримеистичкој ревности, и, као што то често бива, проучавајући дуго свога писца, он се мало заљубио у њега. Он је је лепо показао да Гусле имају књижевне вредности, веће но што се обично мисли, и да обележавају један тренутак француског романтизма. То је Г. Јовановић доказао, и то ће извесно остати. Али он одвећ далеко иде када тврди да Гусле нису мисификација но озбиљан књижевни рад, први и последњи песнички покушај Меримеа. У Глави /Тросџер Мершме пре „Гусала“, Г. Јовановић је изнео каква је била права унутрашња природа Меримеа, колико је на њега утицао Стендал, и међу осталим развио његову природну склоност за мистификације. Не треба губити из вида две чињенице : 1) да је око 1825 било доба књижевних мистифкекација, и за Макферсоном и Чатертоном дошао је цео један низ мистификатора који су под туђим именом продавали своју робу; 2) да је Мериме у опште волео мистификације, да је пре Гусала изишла мисификација Драме Кларе Газул, где је ишао тако далеко да је уз комад дао слику себе сама обучена као тобожња шпанска глумица, као што је доцније фабриковао једно Робеспјерово писмо да пре-