Srpski književni glasnik

ОЦЕНЕ и ПРИКАЗИ. 963

то може бити није од штете у једном месту где „материнску ријеч“ у јавности често представљају разни анационални типови.

Остављајући на страну не мале језичне грешке које чини овај самозвани бранитељ српско-хрватског језика, вреди у његовом писању истаћи извесне занимљиве ствари. На пример, убиствено мишљење Г. Др. Николе Андрића о београдским писцима и о њиховом начину писања! Ми немамо срећу да се допадамо Г. Андрићу, и он то своје нерасположење не крије. Када нађс какву глупу грешку, он духовито додаје „Пустимо је дакле Биограђанима!“. Г. Андрић пише, даље ово: „Над биоградским Теразијама лелујају(!ј) милијуни језичних неподопштина (!) -— којима нитко не стаје на пут, нити се ико труди да им у демократској земљи демократским начином закрене(!) вратом. Србијански научењаци отворили су широм срце туђинском осјећају(!) и конструкцији, не налазећи себи основног отпора, који је још прије неколико деценија био главно обиљежје њиховог књижевног значаја. Међу њиховим првим научницима, као што је Стојан Новаковић, има данас тако покварених (!) стилистичара и језичара, којих — без познавања сшраних језика — уопће не можеш разумјети. Биоградски научењаци и новинари пишу данас рђавијим(:) језиком него што смо ми Хрвати писали иза најкобнијих језичних трагова њемачкога апсолутизма“.

Овакве речи траже неколико речи објашњења.

Г. Андрић је пре свега научник и књижевник особите врсте. Његова ствар рђаво стоји у јавности, и он се служи сваком приликом да се обрачуна са својим противницима. Тако је он у овим филолошким „запи: сима“ нашао начина да закачи и о Хрватско- Српску Коалицију —- што је сасвим на свом месту у владином листу, — и да узгред удари и на управу Хрватског Казалишта, у коме се толико осећа да њега нема више. Шта више Г, Андрић не заборавља и приватна лица, и — као што доликује једном поборнику „укусне и правилне фразе“, —

61%