Srpski književni glasnik

954 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

он једном свом противнику духовито и отмено добацује „Ил нек кује, ил не мрчи гаћа !“

Исто тако Г. Андрић није пропустио ову прилику да се очеша мало и о Србе, које је један његов духовни рођак назвао „влашким накотом“. Г. Андрићу то није _ првина. Он је једном — и то у опортуном тренутку хајке на Србе у Хрватској — прогласио Вука Караџића за плагијатора, и том приликом, у овом истом часопису, ухваћен је у неистинама и примерно изобличен. И, логично и доследно, он сада проглашује да се у Београду не зна писати српским језиком. И на основу списа Вука Караџића и Ђуре Даничића, он нас учи како треба српски писати!

Остављајући на страну ту ружну нарав Г. Андрића у књижевности и у научним полемикама, као и његове неприкриване антипатије према Србима у опште, ипак има код њега и извесна дола једе — зашто и Г. Андрић не би имао бопа јгде52 — и то му треба признати. Пре свега, има наших српских израза, који су историјски код нас створени, из руско-словенског, који су незамењиви остали у нашој књижевности, и који љему звуче као туђи; језик којим се пише у Војводини и у Хрватској у свом развитку оснива се на немачком; док језик којим се данас пише у Београду има за углед више француски. Г. Андрић све то не разуме, и зато осуђује. Даље, он се у својим филолошким разглабањима позива на „Карловчане“, у првом реду на Јована Живановића — духовног унука Вука Караџића и духовног сина Ђуре Даничића! —- који су „биоградске књижевнике и угледнике притиснули о зид“! Г. Андрић се није случајно позвао на „Карловчане“. И код „Карловчана“ као и код Г. Андрића један је исти старински филолошки менталитет, исто неразумевање модерне лингвистике; они подједнако нису у стању да се помире са мишљу да је и језик жив организам који се развија и усавршава, и то неологизмима и позајмицама. И Г. Андрић и „Карловчани“ живе на периферији нашега народа, у туђој земљи, где је наш језик угрожен туђинским утицајима, исакаћен страним