Srpski književni glasnik

966 Српски Књижевни Гласник.

Наши стародревни филолози, прегажени временом и демантовани стварношћу, имају права да се мрште и да зловољно протестују по провинцијским кутовима. Њихово је било и прошло, и књижеван језик наш иде путем своје природне еволуције, без обзира шта ће рећи карловачки пчелари и нишки протојереји. Ма шта ти добри и докони људи гунђали, наш књижевни језик развија се баш по београдском моделу. ИМ сва млађи који данас пристижу не уче се како треба писати код Г. Г. Јована Живановића, проте Милоша Анђелковића и Никола Андрића но код Г.Г. Богдана Поповића и Слободана Јовановића, траже обрасце не у Бранкову Колу и Гласу епархије нишке но у Српском Књижевном Гласнику. И на велики скандал жреца старе филологије, београдска зараза се шири и ван граница Србије. Један Дубровчанин, Г. Др. Лујо Војновић, писао је недавно у Заогететћи (1909, свеска 11): „Ја сам у истини дужан Београду много. Дужан сам му више јасноће, више нервозности, више ла: коничности и мужевности у свом стилу и језику, и у том погледу не могу доста да благодарим београдским писцима. Ја бих шта више савјетовао загребачким књижевницима и журналистама да пођу на годину дана у Београду... да науче како наш језик може сам за себе да живи у некаквој независној, јуначкој, здравој, безочној елеганцији која писцима с ону стране Саве сасвим недостаје“. Исто тако писало се недавно у сарајевском /Трегледу (1910, књига 2, страна 104): „Кад наш ученик, вели се ту, свршивши који средњи завод дође у универзу и стане читати листове или књиге „београдске школе“ у јачој мјери него ли је то могао у гимназији или реалци, он истом тада добија смисао за љепоту и језика и стила српског. Он се, истом тада, почиње у себи кристалисати, истом тада почиње увиђати шта то значи савладати језик и бити господар стила“. М тај утицај „београдске школг“ на српске писце из Босне и Херцеговине тако је јак, да поједини од њих почињу писати чак источним говором. Шта више, изгледа — о ужаса! — да је бео-