Srpski književni glasnik

~

Господин ПАРАН. 21

Од четири до шест иде на булевар у шетњу, да се надише чиста ваздуха, као што је сам говорио. Кад се врати, седне на своје место, које за њ задрже, и иште један апсент. Онда развезе разговор с редовним гостима, с којима се већ познао. Претреса дневне новвсти, разне догађаје, политичке

вести, и у том ручак дође. Вече проведе онако као што је

и после подне провео, и седи све до затварања кафане. То је за њ био најстрашнији тренутак, тренутак кад мора отићи у мрак, у пусту собу, пуну горког сећања, очајних мисли и јада. Више се није виђао ни с једним од својих негдашњих пријатеља, ни с једним од својих рођака, ни с ким ко би га подсећао на његов прошли живот.

Како је његова кућа постала прави пакао за њ, он најми собу у једном великом хотелу, и то приземну собу, да би могао пролазнике гледати. Сад више није био усамљен у том великом, пуном света, стану; осећао је гмизање људи око себе; чуо је разговор у суседним собама; и кад стари јади, крај намештене постеље и пустог камина, силно навале на њ, он изиђе у пространи ходник, и као стражар шета се крај затворених врата дуж целога ходника и с тугом у срцу погледа како пред сваким вратима стоје по двоје ципеле, једне мале, плитке, женске ципелице, а друге велике, мушке ципеле; и онда у себи замишља како су ти људи, може бити, срећни, како све по двоје, једно уз друго, или у загрљају, слатко спавају у својим топлим постељама.

Једног дана, шетајући се као обично од Мадлене до улице Друо, угледа једну жену, чији му стас паде у очи. Неки повисок господин и један дечко корачали су покрај ње. Све троје иђаху пред њим. Он се стаде питати: „Ама где ли сам ја то њих видео2“, и наједанпут по једном покрету руке познаде: то је била његова жена, његова жена с Лимузеном и с његовим дететом, његовим малим милим Жоржем.

Срце му је лупало, да га угуши, па ипак он не застаде, хтео је да их види, и пође устопце за њима.

Они су изгледали као честита породица, породица каквог осредње имућног трговца. Анријета се ослањала на руку Полову и нешто му тихо говорила, гледећи га са стране у лице. Паран је могао само с профила видети; познао је лепе црте њена лица, покрет уста, осмех и љубак поглед њезин. Малишан га је највећма занимао. Како је порастао и ојачао: Паран