Srpski književni glasnik

36 Српски Књижевни Гласник.

појми ту ниансу, и буздован му игра у рукама, а крваве очи севају. Реља је на чисто: он види да запљескивање Роксандино са њиме не значи ништа озбиљно, те остаје и даље пристојан и одмерен.

Кад поменух топуз, и он ће имати своју улогу, само не ону страшну Маркову, него ће Милош без позе, са својом чистом и срдачном наивношћу пребацити њиме врх највишег Лекиног чардака, као оно кад је био у Латинима.

Роксанда ће на то напућити своја усташца, а онај млетачки злобни стас1озо прићи ће јој и пришапнути мазно пренемажући се досетку о незграпном простаку и завршити једним сопсеш својим најмеднијим гласом.

Осмех ће подругљив прећи са уста на уста, чуће се жубор, видеће се подмигивање, али ће се видети и једна тешка рука са завитланим буздованом. Киван Марко, коме је већ преки: пело, не да свога побратима. И ко му се то подсмева: којекакве рђе и улизане лутке, о које је грехота мрчити светло оружје. А још је он и световао Милоша, да се окане песме, кад је ето нема коме певати, па да удари у јуначке игре.

Марку се са првих речи на овој забави учинило све то беспослица и детињарија, као оно Драшку у Горском вијенцу. С тога он одмах излази из тог чаробног, миришљавог круга, седа са Леком у крај и тражи „мјешчић“ вина. С Леком беседи Марко о важним земаљским пословима, а по каткад баци на оне шарене мајмуне гневан поглед, од кога се јежи кожа Леки, који у тренутку прискаче и лочиње нов интересантан говор да би забашурио.

Што Марко више зипара, Роксанда све задовољнија. Натерала је у бегство главног међу просиоцима. И она, тобож, нехотице, погледује овда онда, испод ока, на свог чудног младожењу, под дрветом, поред тулумине вина црвенога, како је пригрнуо ћурак наопако, вучју капу на очи намакао — погледује па му ухвати „поглед наопаки кроз космате горње трепавице, упази му оба мрка брка, ђе му густи сједе по рамену, јунак дише, а брци се висе“.

И са „досадним“ Милошем она је на чисто. Рељи се задивила. Мислила је да се он не одваја ни по чем од оне двојице. У први мах било јој криво, што он уме пливати и у овој води, али после јој почиње полако годити његова мирна, витка грација с нечим ипак озбиљним. Онај гиздави гладун