Srpski književni glasnik

ПРОЛЕТЊЕ ВОДЕ. 907

ХХ

Звезде су већ осуле небо, кад је Сањин изишао на улицу. И колико ли је било просу,о тих великих, малих, жутих, црвених, плавих и Зелих звезда! Све су се црвенеле, ројиле „и, утркујући се, играле са зрацима. Месечине није било, али и без ње се сваки предмет јасно оцртавао у полу-светлом сумраку без сенке. Сањин прође до краја улице... Није му се ишло одмах кући; осећао је потребу да се прошета по чистом ваздуху. Вратио се натраг и није ни доспео још да дође пред кућу, у којој је била посластичарница Розели, кад један прозор с улице изненада лупи и отвори се, а у црном квадрату (у соби није било светлости) појави се женска прилика и он чу глас, који га зове:

__— Мопчеш Рштин!

Он брзо притрча прозору... Ђема! Она се налакти на прозор и наже напред.

— Мопчег Опаип — поче она опрезним гласом, у току целог данашњег дана хтела сам да вам дам једну ствар... али

нисам могла да се решим; и ето сада, кад сам вас неочеки-

_вано спазила, помислила сам да је, вероватно тако суђено...

Ђема се нехотице заустави код те речи. Није могла даље да продужи, јер се у гом тренутку десило нешто необично.

Изненада, у сред неме тишине и сасвим ведрога неба, диже се тако нагли ветар, да се земља, чинило се, затресте под ногама, танана звездана светлост задрхтала и просула, а сам ваздух заковитлао. Вихор, али не хладан, већ топао, чак и жарки, вину се по дрвећу, по крову од куће, по зидовима, по улици; у један мах скину шешир са главе Сањина и разбаруши црне Ђемине власи Прозор беше Сањину баш до главе; он се и нехотице наслони на њега. Ђема се ухвати обема рукама за његова рамена, наслони груди на његову главу. Шум, звекет и тресак трајаху за минут... Као јато огромних тица пролете даље немирни вихор... Наста опет нема тишина.

Сањин диже главу и виде пред собом лепо, заплашено и узбуђено лице, огромне, страшне и дивне очи — такву лепотицу је видео пред собом да му је срце стало... припио је усне уз прамен косе, који му је падао на груги и могао је само да изговори: О, Ђема !