Srpski književni glasnik

ти дно ју У ш “

њА

НЕМРЧИПУШКЕ. 85

живот пренесе и своју породицу исхрани кртолом, несланом кашом, и водом дрењиновом. Кад није било рада код војводе, ишао је те аргатовао по селу, сегентао и продавао своју издрту снагу за суху кору црна круха и отрцани дроњак извештала руха. Копао је и хендекао. па чак и женама за ваган брашна вуну чешљао. Тај за пушку и тијесни кланац није хтио да чује. Но, докле су се његови ратоборни сељаци сабирали и у чете ходили, плијенили турске браве и сијекли душманске главе, дичили се отетим токама и доламама, а збрили под срмајли оружјем и ђеисијом, скинутим с ага и бегова, дотле је он пурио своје жишкама испецане гњатине уз пријеклад, у својој убогој колибетини за „кућом војводином“, пиљио жени у вилице и гонио се с неко петоро ћимића, потпуно нагих и тавних и мршавих као и глад и невоља које су их испиле. Цијело Чево дегало се с њиме; сеоски алчаци уз гусле га помињали и пјесме подругачице о њему кнадили; народ га, од више руге, и „сердаром“ про звао; и о њему је ишао хак и халак кроз сву Катунску На: хију. Он је за све то хајао и не хајао, кесио се сметењачки и продужавао сегентати и аргатовавати. А који год би се пут врнула из Херцеговине која чевска чета, грдна и разби јена, са мртвим и рањеним, те док би се цијело Чево слегло те кукало и лелекало из свега гласа над погибаоцима, дотле би се „сердар“ Јанко једино задовољно чешао по потиоку, и, блесасто се осмјехујући, стао би покрај пута којим покојнице пролазе, те прстима из деснице добошао по својој грдној глави, хотећи ваљда тиме рећи: боље и с мотиком у рукама па с главом на раменима, но с џефердаром о рамену па с главом у торби! И колико је дана у години, толико је поднио буботака у ребра од сеоске ђеце и од чобанчади; није било једног цигло четника који му својом чибучином није измјерио леђа, нити пак иоле љуће домаћице да му није

_изломила преслицу око ушију. Он је трпељиво сносио све,

кесио се и клембесио на све, погибао се и покоравао свима, радио за све, и патио се мимо све.

Киња Пуров, који за својим дичним харамбашом гређаше сустопице, допирао му је једва до рамена, ма да се и он у највисочије Чевљане могао урачунгти. Ако од Јанка горе пушке није било на свему Чеву, од Киње опет преску-