Srpski književni glasnik

88 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

турске царевине, да јој -- на очиглед све Црне Горе и свих седам краљевина и „ђевојке московске царице“ — крну и ударе изненада, па шта им да Бог и срећа јуначка! И то да знају 3 ђе ће и куда ће и да имају с ким и с чим, па ни пола јада! Јанко се једини упријечио некаквом старом исхрбаном лунтом, коју би и најбољи познавалац оружја прије узео за дрнду или какву сову, него за пушку. Киња, Маркиш, и Менџо закрхали за пас по некакву чађаву кубуретину, увезану нека ликом а нека опутом, а ни на једној нема чарка ни кременице. Ђуза се опет упријечио с једном јатаганчином без сапи и с камзама од тенеће, на чијем је тилуту више зуба но на бугарској пили. А Лале Милов, мјесто сваког оружја, задио острага испод ремника од колана једну криву и тупу косјерину, па:цбта, и прича и галами, и одмахује својом чађавом чибучином, тако да је све сеоске псе раздражио и подаракао „те се сфорцали на њ и заокупили их лавежем и ур: ликом, да сва чевска котлина јечи као да сто ђавола у њој завијају.

Ш

И збиља, откако се закопитило „Чево равно, гнијездо јуначко, а крваво турско разбојиште“, такве се чете и таког харамбаше из његових долина није подизало; нити је пак једну по једну чету толико народа на пут испраћало, колико јутрос ову. Живе душе није остало да није изишла пред кућу, или се попела на први обер, да сехири одлазак ових дивотних осветника косовских. А ђетета није било, колико чевске валб, да није, које босоного, које гологлаво, а које гологњато, пристало за четницима и стало их, свако са свога краја и на свој начин, дозивати, смијати им се, бацати се на њих каменицема и роговима, и ругати им се и добацивати им нештедимице шта коме прије на ум пане и на уста испане. Чобанчад напустила тек изјављену стоку, па се начетала по бреговима поред пута куд ће чета проћи, и стала их граја и кикот да се сваки за трбух од смијеха ухватио. А сеоски калцакани надали се сустопице за четом, па све скакућући с ноге на ногу, вичу и халачу, ударају гњатима у саксије, разапињу на штаповима опрегљаче мјесто барјака, и дозивљу поименице једног по једног :

— О „сердаре“ Јанко !... Ако Бог да, јутрос, чбче 2